Čemu služi Nacionalna služba za zapošljavanje?!

Pre neki dan uzimam listić na aparatu u holu novosadske filijale Nacionalne službe i kaže – 432, 80 brojeva pre vas. Išla sam na redovno javljanje, da me pitate zbog čega to radim, ne bih znala baš najtačnije da vam odgovorim, osim da – to tako treba.
Sedam na jednu od stolica, u sveopštoj gužvi i haosu, pored mene sedi žena sa detetom od nekih pet godina. Kažem joj, ubacite se preko reda, piše da trudnice i osobe sa decom imaju prednost, ona se snebiva i neće da se ubaci preko reda.

Od tri šaltera, rade dva, a onda upada sredovečna gospođa koja pita svoje koleginice: „Jel ih još prozivate?!“ I ona seda za treći šalter, odmah se prepire sa jednom gospođom koja je došla da se prijavi, odbija jednog dečka koji nema kod sebe original diplome…

Ulazi majka sa dvoje bolesne dece, kad kažem bolesne, mislim – kašlju, slinave, ne mogu da dišu i prilično su razdražljivi. Prilazi joj sredovečni gospodin i onako sa visine joj prigovara što je dovela bolesnu decu, a ona mu odgovara: „Gospodine, mama mora da se javi na biro, bolesnu decu ne primaju u vrtić, a ja nemam kome da ih ostavim.“

Ona odmah odlazi na šalter, to ohrabruje i ženicu do mene, pa i ona prilazi šalteru da reši svoje redovno javljanje.

Nakon isteklih 80 brojeva, od kojih su neki predstavljali ljude koji su zaista prisutni, do onih koji su samo ostali brojevi, jer su neke mame morale po svoju decu ili su, pak, neke tate morale da budu na drugom mestu i nisu imali više sati svog života na raspolaganju da bi se baš tog dana „redovno javili“, stigoh do šaltera.

-Redovno javljanje?
-Redovno…
-Da li hoćete uput za Sajam zapošljavanja?
-Hoću. Da li možete da mi date spisak poslodavaca i radnih mesta?
-To morate sa savetnikom.
-Hvala. Doviđenja.

Gledam u vrata kancelarije savetnika, gužva neviđena. Sad je dva sata, nema šanse da do tri stignem na red. Pozvaću kad dođem kući, to je spisak, mogu da mi pošalju mailom.

Pozivam moju savetnicu za zapošljavanje da je pitam za spisak poslodavaca i radna mesta koja će biti u ponudi na Sajmu zapošljavanja, a ona mi kaže da oni ne znaju ko su poslodavci i koja su to radna mesta, jer prijave još traju i ko zna ko će se sve prijaviti. Pitam je kako da se pripremim za razgovor za posao, ako ne znam za koje radno mesto konkurišem, a ona mi savetuje da samo ištampam CV i ništa da ne brinem.

I evo, jutros sam ustala, pripremila CV u šest primeraka i krenula put Spensa na Sajam zapošljavanja. Ima ljudi, ali nije neka velika gužva. Svi su se uglavnom nagurali oko panoa sa spiskom poslodavaca, ali kako mi je rečeno, dobijeni uput znači da ću dobiti spisak poslodavaca od jedne hostese sa ulaza. I stvarno, dobijem spisak!

Volela bih da je neko ufotkao taj šok na mom licu!
Čitam i ne verujem. Od 48 izlagača, odnosno potencijalnih poslodavaca, sa po više oglašenih radnih mesta i broja izvršilaca, zvuči kao impozantna brojka. Međutim, većina, gotovo svi poslovi su za nekvalifikovane radnike ili zanatlije, među potrebnom radnom snagom prednjače pekari, vozači autobusa, prodavci i sl. Poslovi koji podrazumevaju završene fakultete su retki, pa se tu provukao pokoji diplomirani ekonomista, saobraćajni i građevinski inženjer, programeri, lekar, farmaceuti i, čak jedan, diplomirani psiholog.

Ostavila sam jedan primerak radne biografije i to na štandu koji se (jedini) nije našao na zvaničnoj listi koju sam dobila na ulazu.

I, eto, nije da nisam imala pametnijeg posla do da idem u uzaludan obilazak Sajma zapošljavanja.  Ne mogu da se povratim od šoka. Za nešto više od godinu dana, koliko sam na evidenciji Nacionalne službe, od njih nisam dobila nijedan poziv, nijednu ponudu za posao ili sl.

Čemu služi Nacionalna služba i moja savetnica za zapošljavanje, osim da im se „redovno javljam“?!