Čekam posao – ili kako traćim dragoceno vreme

Davno su prošla vremena od perioda – sine, samo ti završi fakultet, biće posla. Promene stižu, a oni koji se ne prilagode ostaju da čekaju. Sada se mnogima od vas mota po glavi ideja kako posla u Srbiji nema, a eto, stukle su se godine za sticanje diplome, pa vas još dohvatila i ova „Bolonja“, pa obavezna predavanja, vežbe, a onda još dodatne godine za master.

Hajde da analiziramo tu čuvenu rečenicu. Ovoga puta ćemo zanemariti što nije rodno senzitivna i krenućemo od kraja rečenice.

  1. Posla ima!

Pre nego me satanizujete potpuno ili pokušate da me diskreditujete izjavama da posla ima samo za one sa partijskom knjižicom, mogu da kažem da sam i ja pre bila na tragu vaših misli. Ono što me je razuverilo je period traženja posla i posećivanje raznih sajtova za pronalaženje posla, pre svega mislim na Infostud.com, koji je po mom skromnom mišljenju najsveobuhvatniji, najpregledniji i zaista funkcionalan za onoga ko traži posao. Izvesno vreme moja jutarnja rutina je da skuvam kafu, sednem za komp, otvorim Infostud i prva stavka koju pogledam je „Oglasi objavljenji od vaše poslednje posete“. Verovali ili ne tu ih u proseku, dnevno ima oko 50-ak. Nekad više, nekad manje, ali proizvoljno bih rekla da ih je 50-ak. Jutros je to recimo 63 nova oglasa.
Dakle, imate 63 prilike!

infostud

  1. Završi fakultet!

Ovaj deo rečenice više nije toliko relevantan za novo doba. Diploma ne donosi znanje i to nam je svima jasno, bar sudeći prema svim kupljenim diplomama i aferama u poslednje vreme.
Ne mogu da kažem da sam promašila sa izborom fakulteta, ali moj izbor da studiram filozofiju bio je ličan, sa željom da znam što više, da moje obrazovanje bude široko i da jednog dana budem intelektualac. Međutim, problem je u tome što sam ovaj izbor napravila u zemlji u kojoj ništa ne funkcioniše, pa ni tržište rada koje je daleko od usklađenosti sa obrazovnim sistemom. Primera radi, te 1999. godine, filozofiju je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu upisalo 150 studenata. U tadašnje vreme statistika koja se prenosila među studentima glasila je da tek četvoro godišnje diplomira. Opet, gde će država sa četiri diplomirana profesora filozofije ili diplomirana filozofa?!

Negde u toku studiranja sam shvatila da sam, u praktičnom smislu, debelo omanula i da mi se tatino obećanje da će mi kupiti šešir kad diplomiram (da bi prolaznici imali gde da mi ubace dinar kad sednem kod Miletića da filozofiram) izgledalo sasvim realno.

Neću vam pametovati, ali bih zaista volela da sam imala gde da pročitam lična iskustva raznih ljudi u sličnom problemu, kada sam postala svesna problema u kojem se nalazim.

Kada je moj problem i svest o tome da neću, ili ću teško, pronaći posao u struci postao jasan, počela sam da guglam. Shvatila sam da većina svetskih fakulteta nema studijski program filozofije kao takav, već je to neko dvojno usmerenje – filozofija i istorija umetnosti, filozofija i jezik i sl. Iz ove kontemplacije me izvukla slamka spasa zvana audicija za televiziju. Elem, lokalna gradska televizija je tražila “nova lica”. Nisam gledala taj program, nisam imala pojma o čemu se radi, ali sam na nagovor mame i bake (vatrene obožavateljke jednog od tadašnjih prezentera vesti) otišla na audiciju. Ispostavilo se da nisam bila loša i dobila sam šansu da budem jedna od desetak devojaka na probnom radu.
I svidelo mi se! Počela sam da se interesujem za novinarstvo. U tadašnjoj redakciji sam učila da pišem svoje prve vesti, da sa nestrpljenjem čekam svoje prve stand up-ove i da kapiram kako televizija zaista funkcioniše. Iako bi bilo prirodno da sam najviše učila od kolega novinara i urednika, desilo se to da su na moju znatiželju najviše bili spremni da odgovaraju montažeri i snimatelji.  U toj redakciji sam ostala deset godina. Tu sam odrasla, profesionalno sazrela i uz sve uspone i padove, čvrsto se dočekala na noge i krenula u nove radne pobede.

Pre nego su na snagu stupili novi medijski zakoni, postalo mi je jasno da sam redakciju, u kojoj sam radila već deceniju, prerasla i da želim i više i bolje. Radila sam na sebi. Edukovala sam se. Kako onlajn, tako i na raznim kursevima koje možete pronaći, u zavisnosti od vaših afiniteta. Shvatila sam da sam fascinirana komunikacijom, da se dobro snalazim u situacijama u kojima je neophodno izmiriti krajnosti, da bez kreativnog dela ne mogu da zamislim svoj radni dan, da volim da stvaram i svašta još nešto.

Kada sam se dobrovoljno prijavila da budem tehnološki višak, mnogi ljudi koji su mi bliski su reagovali burno – ti si luda, ostavljaš danas siguran posao, nećeš naći ništa drugo, ne znam kako si ti to zamislila, nema danas posla… I tako u krug. Beskonačno mnogo i bespotrebno!
A, ja sam se osećala kao helijumski balon koji konačno više nije sputan i treba samo da odleti na idealno mesto…

Advertisements

2 comments

  1. Инфостуд је ужас. Промовишу тотално погрешне послодавце и неписмени су за медаљу. Како млад човек да ишта научи од њих кад ни сами везе немају.

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s